Meša Selimović

~ Kad bi me umorilo uzaludno očekivanje da se, nekim čudom, poruše zidovi oko mene, kad bi mi dosadilo besciljno hodanje po gradu, kad bi mi razgovori s ljudima postali nezanimljivi, jer se ne razumijem u poslove, ili mučni, jer me hvatao strah da ću postati ruševina, kao i većina onih koje sam susretao, odlazio sam u staru biblioteku što je mirisala na hartiju, prašinu i mastilo, i satima ostajao s knjigama i sa bibliotekarom Seid Mehmedom.

Najčešce smo bili sami. Ponekad bi došao neki stariji đak medrese, ili rijetki ljubitelj knjiga, pa bi se opet sve utišalo, i stari rukopisi su na policama ćutali kao i prije, mirni, mudri, mladi već stotinama godina.

Ovdje sam tih, tiši nego obično. Osjećao sam da vrijeme nije samo proticanje, već i prisustvo. Vidljivi trag nečije ruke što je davno zapisala neravne redove, prkosi smrti, a riječi i njihov smisao žive neprekidno, kao izvor koji ne presušuje, kao svjetlo koje se ne gasi.

Sve ljudsko ipak ne umire.

Balaševizam

- Otimao sam se.
Grebao.
Vrištao.
Ne vredi... Bila je jača...


- Ne, tremu zaista nikad nemam, nisam slagao.. Ali srce imam uvek, to je ipak nešto sasvim drugo...

- Naučila je također da postoji i mesto koje se zove "daleko", da je svet veliki, a njena varoš mala i da najzanimljivije osobe uvek odlaze, pre ili kasnije...

- U jutra besana još dođe nezvana i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama... Al' to je sve što mi može..

- Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...

- Ja? Znaš mene.... Ja sam se rodio zaljubljen. A večeras sam konačno saznao i u koga...

- Nisam zamrzio ni celi ženski rod, kako to često zna biti u ovakvim situacijama. Jednostavno drugačije gledam na sve... I možda čak više krivim i sebe za sve, jer sam bio nezreo i pomalo naivan... Dečački sam verovao u tu neku romantičnu, večnu ljubav... Ovo je sve došlo kao nekakav hladan tuš... Mislim da sam nakon svega ostao čovek, i to mi je najvažnije... I spoznaja da nikog ja nisam povredio...

- A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje! Ja više neću biti taj!

- Šta ti je to trebalo, mali mišu moj?

- Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije, sve spiskano i stečeno...

- Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena... I nežna... I bela? Dobro, predajem se, i bela... Pa šta?

- Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako mođe lagati, ali ga niko ne može slagati? I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poštujem jedino zbog toga što sam ih lično odredio...

- Puno sam cugao tih dana... Zbog onog što sam ostavio za sobom i zbog onog što me je ostavilo za sobom...

- Dugo sam bio daleko, da l' me poželeo neko? :)

- Ljubav, ljubomora, čežnja i bol i tom slično... Užas, patetično....

- Pa... Znaš kako se kaže moj prijatelju... Jebeš ljubav ako nije nesretna...

- Samo smo se ponekad u noćima punog meseca malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje...

- Ok, malo sam toksičan, ali ova nedjelja mi je takva da bih mogao da je naslikam sivom bojom na crnoj pozadini...

- Vratio sam se tad iz daleka, pod modrim nebom sam pregazio visoke u daleke planinske vrhove da bih sa svog sokaka, preko stare drvene tarabe vidio kako je izvode preko kućnog praga... Nije skrila pogled.. Ja sam ga prvi oborio...

Sad te se samo rijetko sjetim...

Uvijek tako počinje, polja cvatu
Čuvaj tamne bisere na svom vratu
Prva si rekla ti s tobom ću stajati
I kada bogovi dignu glas
Prva si rekla ti to mora trajati
Jednom davno smo imali nas...


Sad te se samo rijetko sjetim
Prolaze dani, vrijeme leti
Kako se poruše sni a isto smo sanjali
Sad te se samo rijetko sjetim
Gdje li si zimi gdje si ljeti
Već je hladno ruke mi zgrij


Uvijek sve završava bliže bolu
Mrvice od ljubavi na tvom stolu
Jednom si rekla ti zbogom oprosti mi
I sve je nestalo ko za čas
Jednom si rekla ti ne znam se kajati
Jednom davno smo imali nas


Sad te se samo rijetko sjetim
Prolaze dani, vrijeme leti
Kako se poruše sni a isto smo sanjali
Sad te se samo rijetko sjetim
Gdje li si zimi gdje si ljeti
Već je hladno ruke mi zgrij
(već je hladno, moje slabe ruke zgrij)

Jedan od onih života - Balašević

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Citati - George Constanza u TV seriji "Seinfeld"

"Najnepoštenija stvar u životu jeste njegov kraj.
Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Zato sam uveren da je životni ciklus okrenut naopačke.

Smrt treba da je na početku.
Potom sledi život u staračkom domu iz koga te izbace jer si bio prezdrav.
Onda počneš da radiš tako što prikupljaš penziju i već prvog dana na poslu dobiješ zlatni sat.
Potom radiš četrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u penziji.
Piješ puno alkohola, ideš s žurke na žurku i polako se pripremaš za srednju školu.
Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu.
Potom si malo dete,
pa beba,
vraćaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevčicu.
I kraj dočekaš jednim fantastičnim orgazmom!!!
Amin."

Amazing!

Taken By Trees - To Lose Someone

Beautiful song! *

"I had so much to tell you 
but it never came to words 
I wish I could have told you 
that no one can take your place."

<3

Jedan od onih života

O, Bože moj...
Na koga sam samo tako glup?
Nije ni čudo da nisam završio fakultet...Uzdahno sam duboko, odahnuo još dublje, i oslonio se na dovratak oprezno, kao da bi mi ga neko iz šale mogao izmaći? Tako se otprilike i Ona oslonila na jednu osamljenu omoriku ukošenu nad kanjonom Morače, pri povratku s mora, a meni nije bilo ni na kraj pameti da za to nisu krive samo serpentine i tri tuceta celzijusa u vazduhu...
- Nije ti dobro mila? Šta bi to moglo biti?
Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...


Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila da je ne volim više...


Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro... I tu smo gde smo...


Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...

Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati...

Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima, narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?

Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore? - Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara... 

Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno belih kocaka na podu bolničkog hodnika?

- Moram biti kraj nje sve dok se ne probudi...
Na te iznenada izgovorene reči Hirurg se kočoperno trgao, rešen da se usprotivi, ali moj pogled nije bio raspoložen za cenjkanje. Tu, nadohvat, besvesna i bleda, ležala je jedina ljubav koju sam ikad imao..........