Meša Selimović

~ Kad bi me umorilo uzaludno očekivanje da se, nekim čudom, poruše zidovi oko mene, kad bi mi dosadilo besciljno hodanje po gradu, kad bi mi razgovori s ljudima postali nezanimljivi, jer se ne razumijem u poslove, ili mučni, jer me hvatao strah da ću postati ruševina, kao i većina onih koje sam susretao, odlazio sam u staru biblioteku što je mirisala na hartiju, prašinu i mastilo, i satima ostajao s knjigama i sa bibliotekarom Seid Mehmedom.

Najčešce smo bili sami. Ponekad bi došao neki stariji đak medrese, ili rijetki ljubitelj knjiga, pa bi se opet sve utišalo, i stari rukopisi su na policama ćutali kao i prije, mirni, mudri, mladi već stotinama godina.

Ovdje sam tih, tiši nego obično. Osjećao sam da vrijeme nije samo proticanje, već i prisustvo. Vidljivi trag nečije ruke što je davno zapisala neravne redove, prkosi smrti, a riječi i njihov smisao žive neprekidno, kao izvor koji ne presušuje, kao svjetlo koje se ne gasi.

Sve ljudsko ipak ne umire.

Balaševizam

- Otimao sam se.
Grebao.
Vrištao.
Ne vredi... Bila je jača...


- Ne, tremu zaista nikad nemam, nisam slagao.. Ali srce imam uvek, to je ipak nešto sasvim drugo...

- Naučila je također da postoji i mesto koje se zove "daleko", da je svet veliki, a njena varoš mala i da najzanimljivije osobe uvek odlaze, pre ili kasnije...

- U jutra besana još dođe nezvana i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama... Al' to je sve što mi može..

- Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...

- Ja? Znaš mene.... Ja sam se rodio zaljubljen. A večeras sam konačno saznao i u koga...

- Nisam zamrzio ni celi ženski rod, kako to često zna biti u ovakvim situacijama. Jednostavno drugačije gledam na sve... I možda čak više krivim i sebe za sve, jer sam bio nezreo i pomalo naivan... Dečački sam verovao u tu neku romantičnu, večnu ljubav... Ovo je sve došlo kao nekakav hladan tuš... Mislim da sam nakon svega ostao čovek, i to mi je najvažnije... I spoznaja da nikog ja nisam povredio...

- A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje! Ja više neću biti taj!

- Šta ti je to trebalo, mali mišu moj?

- Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije, sve spiskano i stečeno...

- Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena... I nežna... I bela? Dobro, predajem se, i bela... Pa šta?

- Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako mođe lagati, ali ga niko ne može slagati? I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poštujem jedino zbog toga što sam ih lično odredio...

- Puno sam cugao tih dana... Zbog onog što sam ostavio za sobom i zbog onog što me je ostavilo za sobom...

- Dugo sam bio daleko, da l' me poželeo neko? :)

- Ljubav, ljubomora, čežnja i bol i tom slično... Užas, patetično....

- Pa... Znaš kako se kaže moj prijatelju... Jebeš ljubav ako nije nesretna...

- Samo smo se ponekad u noćima punog meseca malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje...

- Ok, malo sam toksičan, ali ova nedjelja mi je takva da bih mogao da je naslikam sivom bojom na crnoj pozadini...

- Vratio sam se tad iz daleka, pod modrim nebom sam pregazio visoke u daleke planinske vrhove da bih sa svog sokaka, preko stare drvene tarabe vidio kako je izvode preko kućnog praga... Nije skrila pogled.. Ja sam ga prvi oborio...